Варошарије

КАКО ЈЕ У ПУСТАРИ ЖАРКОВАЧКОГ СРЕЗА НИКАО ГРАД
Чукарички летопис
Почело је од једног летњиковца на Голом брду и једне кафане под брдом. После су стигли трговци и занатлије, пруга и шећерана, хиподром и ковница новца, Пионирски и Филмски град... Живот је бујао по својим законима. Након првог „прилива становништва” у XIX веку, ту је било 150 људи. Данас их има 176.000, што је по бројности четврта београдска општина. Има све, чак и светске прваке, чак и православне Келте. А пресудне зачине додали су песници и хроничари, упркос пролазности, упркос забораву

Пише: Милош Лазић
Фото: Јован Ђорђевић, Раде Крстинић,
Архива Општине Чукарица и ОШ „Јосиф Панчић”

Насељавање Чукарице, негдашње пустаре Жарковачког среза, ван атара Београда, почело је тек седамдесетих година XIX века. А данас, према попису из 2022. године, то је четврта београдска општина по броју становника, са око 176.000 житеља. Ради бољег поређења, ваља подсетити да је по попису из 1834. године у Србији живело 678.192 становника, од чега у београдском округу 38.075, а у самој вароши, најмногољуднијој у кнежевини, 7.033 житеља.
Међу првим „колонистима” те пустаре био је Матија Бан, дипломата и писац, члан Српског ученог друштва и Српске краљевске академије, учитељ кћери кнеза Александра Карађорђевића, Србин католичке вере пореклом из Конавља, који је становао у Господској, данашњој Бранковој улици. Он је од Попечитељства 1850. године добио на дар плац на Голом брду, где је саградио летњиковац, а нешто касније крај њега засадио винограде. Због тога је крајем века, дакле за живота тог ученог човека, цело брдо са усталасаном околином названо по њему: Баново брдо. Данашњи Чукаричани одужили су му се, најзад, бронзаним спомеником постављеним 2022. на платоу испред здања општине.
Тај летњиковац Матије Бана деценијама, до његовог неумитног преласка у свет сећања 1903. године, био је стециште дружељубивих гостију из света политике, науке и културе, а навраћао је чак и кнез Михаило скупа са београдским мухафизом.
Иначе, Голо брдо и није било баш сасвим голо. На његовој падини је управо 1850. године никло Топчидерско гробље, последње уточиште житеља Чукарице и комшијске Велике Дедије, данашњег Дедиња.
А све је започело када је на раскршћу шабачког и топчидерског друма, надомак ушћа Топчидерског потока, 1820. године никла кафана „Господарска механа”, одмориште за скелеџије и службенике ђумрукане, поуздани путоказ путницима. Била је последњи дашак Београда и наговештај куда ће се варош ширити. До следећег одморишта, на одвајању Лазаревачког друма, воловској запрези (а друкчијих и није било јер су Турци Србима бранили држање коња) требало је барем сат клипсања.
Та друга, безимена кафана отворена 1842. припадала је Жарковачкој општини која је издавала под закуп. Један од првих арендатора је нехотице кумовао овом делу приобаља, иако се тај називпрви пут појавио тек августа 1874. године у Српским новинама, у малом огласу Димитрија Костића. Он је у њему навео да поседује механу на Чукарици, иза Топчидера, а случајно објаснио да је за њено име најзаслужнији извесни Стојко Јанковић, касапин и механџија из Београда, који је годинама био њен закупац. Овај Стојко је био познатији по надимку Чукар неголи по крсном имену, па је по њему прво прозвана механа, а доцније је и простор око ње назван Чукарица.
Око кафане је никло неколико занатских радњи и трговинских дућана. Масовније насељавање тог атара почело је са индустријализацијом 1884. године и изградњом неколико фабричица, а најпре кожаре. Резултат је био брз прилив становништва, па је по попису 1895. године на Чукарици живело 150 људи, а само пет година касније број им се утростручио на 447.

ШЕЋЕРАНА, БРОДОГРАДИЛИШТЕ, КОВНИЦА НОВЦА

Потом се догодио „привредни бум”: изграђена је прва српска фабрика шећера (који се до тада увозио). Нова шећерана је променила „крвну слику” Чукарице јер су власници фабрике за њену изградњу запослили искусније раднике пореклом с простора Аустрије, махом из Славоније, Загорја, Истре, па је уз обалу Топчидерског потока и данашњег хиподрома, никло насеље које је народ прозвао Хрватско село, вероватно због вероисповести његових житеља.
А онда је Чукарица „поцрвенела”.
Иако су власници шећеране обећавали да ће у кругу фабрике подићи и зграде за смештај радника, станове је запосело чиновништво, док су несрећни надничари препуштени себи па своје избе нанизали уз обалу савског рукавца наспрам шећеране. Наднице су им биле мизерне јер је већи део профита ишао у државни буџет (шаптало се и за „џепарац” краља Александра Обреновића). Уз то, у „Краљевској српској фабрици шећера” радно време се протезало на 12 сати, и дању, и ноћу, а без слободних дана, „црвених слова” и годишњих одмора, па је почетком прошлог века синдикат, тада још у повоју, стигао до Чукареве механе да своје најблиставије тренутке досегне великим штрајком 1907.
Побуну су угушили војска и жандармерија, а резултат је био четворо мртвих и незнано колико рањених, те је због проливене крви имену Чукарице придодата одредница црвена да подсећа и опомиње, што је добило на значају у историографији такозване друге Југославије, односно њене идеологије. Јер, штрајкаче је једном ненајављено обишло неколико социјалдемократа, а међу њима и Димитрије Туцовић, што је био згодан повод да се одмах после Другог светског рата фабрика назове по њему.
Шећерана на Чукарици је радила до 1983. године, када је пресељена у Падинску Скелу. Фабричке зграде би сигурно биле порушене да нису запале за око неком из БИТЕФ-а, па је 1995. по програму фестивала у њој изведена представа Сан летње ноћи, да би се након тога у та већ расходована здања уселио КПГТ (Казалиште, Позориште, Гледалишче, Театар) Љубише Ристића и Радета Шербеџије. Ено позоришта тамо и данас...
У међувремену је у Савском рукавцу почело да ради „Српско краљевско бродоградилиште” које је запошљавало врсне мајсторе, па су и они допринели напретку.
Ветар у леђа оживљавању тог простора дала је и прва железничка пруга 1884, али је више путника довела пруга уског колосека која је 1925. године престоницу спојила са Подрињем, Босном и Приморјем и постојала све до 1968.
Исте те 1925. године у Кошутњаку испод гробља, на предлог гувернера Народне банке Ђорђа Вајферта, почела је изградња Ковнице новца који је до тада израђиван у иностранству, нешто мало и у Државној штампарији, али са клишеима и на папиру из увоза.

ЈАТА БЕЛИХ АЛБАТРОСА

Житељи Хрватског села су због вере пртили пут до Београда и Цркве Криста Краља у Крунској, мада су понекад обреде обављали и по приватним домовима, а православни су били упућени на Храм Светих Апостола Петра и Павла, задужбину књаза Милоша у Топчидеру. Папски нунције Херменгилдо Паленгринети искукао је код словеначких лазариста да преузму на себе једну од београдских жупа, понудивши им Карабурму или Чукарицу. Прихватили су, па је на негдашњем Голом брду, надомак ресторана „Михајловац” који је прве госте примио деценију раније, крајем 1929. никао Храм Светих Ћирила и Методија, а мало касније до њега и самостан, званично – Завод сестара Реда Светог Винка Паулског.
Не треба сметнути с ума да је то било време када је ватиканска курија сматрала да „европеизација” простора бивше турске империје подразумева и покатоличење, или бар унијаћење ортодоксних који су били најбројнији, а од 1918. и уједињења исто су наменили Краљевини СХС и њеној престоници.
Старији можда памте да су некада градским улицама промицале часне сестре у клот црним ризама и са снежнобелим уштирканим балдахинима на главама, које су подсећале на јата белих албатроса. Неки су се питали одакле долазе да доброчинством узврате житељима престонице на гостопримству и да по болницама помажу невољницима? Мало ко је знао да оне у град стижу са Чукарице, из дома покрај данас непостојећег „Михајловца”. То весело свратиште никада није сметало самостану, нити је самостан ометао провод кафанским гостима. Био је то изнуђен, али складан суживот.
Мало касније, тридесетих година прошлог века, неки индустријалац даривао је плац чукаричким православнима. Прилогом краља Александра Ујединитеља, на том плацу, при врху Високе, никла је Црква Светог Георгија. Тај индустријалчев великодушни поклон био је спомен на његову прерано преминулу ћерку, али су им имена, нажалост, отпловила у заборав. Доцније је на Чукарици освануло још неколико православних цркава, али ова је, уз жарковачки Храм Вазнесења Господњег, најстарија. Зато неке буни што је Чукарица, уместо Светог Георгија, за општинску славу прогласила Духове, Свету Тројицу!

СПОРТСКИ ЖИВОТ

Први спортисти стигли су на Чукарицу 1905. године. Заправо искрцали су се на Аду Циганлију. Био је то веслачки клуб „Графичар” који су основали београдски графички радници, али су им и спорт, и назив, и просторије клуба преотели локални момци и понека девојка.
Оживљавању Чукарице допринелa је одлука о пресељењу Тркалишта на нову локацију, јер је држава намерила да простор на углу Булевара краља Александра и Гробљанске улице, где се до тада налазило, изградњом палате и лабораторија техничких факултета преметне у нови универзитетски центар. Тако је испод „Матијиног забрана” на Чукарици никао нови хиподром, стециште успешне господе и предузимљивих дама, са „Михајловцем” као цветом у реверу.

Фото: Јован Ђорђевић

Шест година доцније, у кафани „Мајдан” (а и где би другде) основан је ЧСК (Чукарички спортски клуб), претеча данашњег ФК „Чукарички”, а већ 1929. српски исељеници с Кварнера и из Истре основали су Соколско друштво, односно Предњачки збор IV, свесловенску и патриотску, а не само спортску организацију, с краљем Александром Карађорђевићем на челу.
Спорт им је понудио прилику за бекство од безнађа изазваног великом економском кризом која ни нас није мимоишла, на шта је у својим сећањима подсетио и академик Александар Дероко, који је у младости био успешан пливач овенчан силним медаљама.
Спортско освајање овог вилајета крунисано је изградњом комплекса Спортског центра 1962. године, а затим и новог здања Факултета за спорт и физичку културу, који је до тада користио стару Соколану на углу Делиградске и Тиршове улице (неки то здање и данас називају Стари ДИФ).

ТРАМВАЈЕМ У БОЉИ ЖИВОТ

И нови живот је на Чукарицу стигао – пругом. Догодило се то 1912. године, кад је успостављена прва трамвајска линија од Позоришног трга до Топчидера, па се није морало целим путем пешице. Две деценије након тога трамвајска линија број 13 стигла је и до кафане „Велика Чукарица”.
Насеље се протезало дуж Трговачке, данашње Радничке улице, све до одвајања за Макиш, где су отворене и две четворогодишње основне школе о чијој се даљој судбини мало зна, осим да су једну од њих доцније запосели бескућници и деценијама је држали „под окупацијом”.
Али, Чукарица је незадрживо расла ширећи се од Матијиног забрана ка Жаркову Кнез-Михаиловим венцем, како се називао део данашње Пожешке улице са незваничном титулом главне. О броју „нових колониста” дало би се наслутити по томе што је 1936. године у тој улици изникло модерно здање Државне народне школе „Матија Бан”, доцније преименоване у ОШ „Јосиф Панчић” (са Панчићевом омориком пред улазом). Каснија доградња још једног спрата школске зграде сведочи не само о бризи државе за комфор малишана, него и о ширењу општине.
Онда је заређало: основне школе, обданишта, Филмски град (или наш „Чинечита”), Средња хемијска школа, Тринаеста београдска гимназија, Шумарски факултет, Висока угоститељска школа, Нови ДИФ, Културни центар, музеји, галерије, биоскоп, позориште, библиотеке, па бутици и тржни центри... као и експозитуре већине банака које су пословале у Србији, због којих је Пожешка улица у кафанском шифрарнику прозвана – Београдски Вол стрит.
Трамвајска линија до Старе Чукарице је у пренумерацији добила нови број 4, али је неопозиво укинута 1999. године, када је из градског земљописа избрисана и кафана „Велика Чукарица”. Мада, и Пожешком улицом је почео да језди трамвај. Можда ће у њему приспети неки млађи хроничар да настави ову причу, а инспирацију може да потражи у некој од безброј нових кафана и кафетерија, којима се данас вероватно и не зна број.

***

Пролазност
Летњиковац Матије Бана је срушен у ратним операцијама 1915. године, а имање су распродали наследници. Чукарички бескућници су шездесетих година прошлог века променили адресу, напустили здање старе основне школе у Радничкој улици и запосели некадашњи Камп омладинских радних бригада „Београд” на Ади Циганлији. Ено их тамо и данас. С почетком распада Југославије нестали су и они чукарички „албатроси”: Завод је на истом месту, иза Храма Ћирила и Методија, часне сестре су још тамо, али бели балдахини већ деценијама не промичу улицама. Кад је 1920. Тркалиште пресељено на Чукарицу, иза Шећеране, с топографске карте избрисано је и Хрватско село.

***

Нема више
Кафана „Велика Чукарица” срушена је крајем прошлог века како би на њеном месту осванула – бензинска пумпа. На том посвећеном месту нема никаквог обележја које би Чукаричане подсећало на повест тог дела града.

***

Необележени гробови
Једна од „знаменитости” Чукарице био је затвор на Ади Циганлији, где је своје последње дане пребројао и Дража Михаиловић, командант Југословенске војске у отаџбини. По једној од верзија, он је погубљен 17. јула 1946. године на стратишту казамата, а његови земни остаци бачени су у кречану крај ограде. Одатле су, незнано кад, пренети у необележени гроб на београдском Централном гробљу, где почивају уз бројне „непријатеље народа” и „кулаке” које је тих година сустизала „револуционарна правда”.

***

Пионирски град
Још у XIX веку на шумовитим падинама Кошутњака постојао је санаторијум за опоравак деце и побољшање њихове „крвне слике”. Многи имућни грађани у подножју Кошутњака изградили су летњиковце, а за време књаза Милоша тај простор је уређен и проглашен за дворско ловиште. Током Другог светског рата санаторијум је окупирао немачки војни штаб за југоисточну Европу, а после рата, 1947. године, омладинском радном акцијом преуређен је у Пионирски град. Из подножја Кошутњака кретала је пионирска железница и крај кампа продужавала до засеока Кијево.